Naravno da ima dobrih prijatelja Amerikanaca ali kao i u svemu i u prijateljstvu su dosta nezavisniji od nas. Oni su nekako više individualisti, imaju više privatnosti i ona se ovde jako poštuje. Nema ugrožavanja tudjeg terena.
Najbliskija su naravno prijateljstva iz škole i ako opstanu, često su do kraja života-kao i kod nas.
Obožavaju sport, ovde je skoro nenormalno da se ne prati bar neki sport- to ih dodatno zbližava. Tako nastaju neka zanimljiva drugarstva.
Mada je privatnost na visokoj ceni, normalno je, da bez ustručavanja predju u vaše dvorište ako vide da imate goste ali i da donesu piće sa sobom, da bi manje opteretili domaćina a za nas je to uvreda časti. S druge strane njima je neobično i iznenadjeni su kad dođu kod nas a mi ih nudimo svim i svačim da ih što bolje ugostimo. To kod njih nema. Pogotovo im je neobično kad kažu da nešto neće a mi i dalje nastavimo da ih ubeđujemo da to uzmu. Oni su naučeni da poštuju različitost i ako im kažemo da je to naš običaj oni će da private ali im neće biti jasno zašto nekom nešto ponovo nudiš kad je upravo rekao da neće. Zanimljivo im je i zahvaljuju se, ali im se u očima vidi zbunjenost-šta je sad ovo? Srećom, moje prve komšije su iz Turske, tako da mi tih problema nemamo. Kada te pozovu u goste obično te ponude pićem. Oni obožavaju kafu ali uglavnom prepodne, tako da će vas ređe ponuditi kafom u popodnevnim satima. Ako je neki poseban povod spremiće i neku hladnu zakusku i grickalice. Ukoliko vas pozovu da zajedno gledate utakmicu tu je pica, pivo, čips, kokice... Mi smo se preko dece upoznali sa divnim bračnim parom, oni su bili kod nas na proslavi sa svim našim prijateljima, divno se proveli. Stalno se zahvaljuju i kažu da moramo da se nadjemo kod njih. Oni su jako kulturni i prijatni ali ja mislim da je njima neizvodljivo dočekati 20 ljudi u kući, spremiti hranu, to je previše obaveza za njihov ionako pretrpan obavezama životni stil a nisu ni navikli na to. Oni slobodno vreme koriste da se odmore, odrade neki projekat na kući a druženje sa prijateljima je najčesće večera napolju gde svako plaća sam svoj račun. Tako je, kažu, najpoštenije i najjednostavnije. A mogu vam reći da je sve više i naših ljudi koji su prihvatili ovaj model ponašanja. I kada se skupljaju kod nekoga za veće praznike oni se uglavnom dogovore šta će ko da donese, da olakšaju onome kod koga dolaze a ne kao kod nas gde se očekuje da domaćin sve pripremi.
Zbog zgusnutog rasporeda, sve se ovde planira mesecima unapred (još se nisam navikla), pa i druženje sa prijateljima. Oni uživaju u zajedničkim putovanjima i izletima sa prijateljima ali sve mora unapred biti planirano. Tačno se svake godine zna kad je koji praznik i sasvim je normalno da se u januaru rezerviše par dana godišnjeg za 4. juli, da se proslavi sa prijateljima ili čak za Dan zahvalnosti koji je u novembru. U februaru mi je koleginica sa posla rekla da će Dan zahvalnosti provesti kod brata i snaje koji žive na istočnoj obali...Kod njih nema ili vrlo malo ima spontanih okupljanja i druženja uglavnom je sve unapred isplanirano i tačno se zna šta ide za ovaj a šta za drugi praznik-nema puno improvizacije.
Možda smo mi spontaniji i više se družimo nego oni ali kod njih volim što pojednostave šta god je moguće da bi imali više vremena za sebe jer ovde je zaista vreme novac.
Sandra Bošković
USA