Mislila sam da će vam se moja druga priča još vise dopasti a izgleda da nisam bila u pravu, ustvari, možda vam se i dopada, samo što neki od vas još nisu spremni da sagledaju situaciju iz ovog ugla… Ništa strašno i ništa novo, ionako za sve stvari u životu treba sačekati pravo vreme. Tako ćemo i mi-vi i ja-ostaviti “vruće” teme za kasnije, kad budemo spremni… a ja ću vam sad pricati o nekim stvarima koje mene stvarno fasciniraju ovde… Malo su i smešne, a sigurno su interesantne, a tiču se i naših ljudi i Amerikanaca. Moram da ponovim, Amerika je toliko velika i puna svega i svačega, nije isti život u velikim gradovima i u onim manjim, nije isto ako živite u Ajovi ili Kaliforniji-naglašavam to jer su moje priče ipak moje lično vidjenje stvari i dogadjaja…
Znam da su se i kod nas granice pomerile i da se stvari menjaju, ali je uvek bitno bilo koju si srednju školu završio, sad je to koji fakultet si završio, da li radiš “u struci.” Kad zavrsiš fakultet, pogotovo pre 20-ak godina, uspeh bi trebalo da ti je zagarantovan, dobitak “stalnog” posla bitna stavka uvek bila i ostala… Ako se, ne daj Bože desi da prekineš školovanje-gotovo je sve, ti si svoju šansu propustio, tu je kraj… Ako nekome ponude da radi posao koji nije “u struci”, pogotovo ako su malo veće škole završene odmah reaguju:” Ne,ne, to ne dolazi u obzir, pa nisam ja 5 godina svog života učio i mučio se da sad radim u kiosku, ili u pekari.” Kako je samo neko imao obraza tako nešto i da vam ponudi…Sramota…
Ovde je opet sve suprotno što se škole i posla tiče… Ništa nije sramota raditi, bitno je da svojim radom možete da izdržavate sebe i svoju porodicu… Ako ste iz bilo kog razloga morali da prekinete školovanje-ništa nije gotovo i nikad nije kasno da se vratite u školu-e to me fascinira i danas nakon toliko godina provedenih ovde! To je stvarno divan osećaj, kad znate da možete i u 40-oj I 50-oj da se vratite studiranju, i niko vam neće reci da ste poludeli, nego će vas podržati i reći vam –Bravo! Školovanje nije jeftino, ali je svima dostupno. Ako nemate bogate roditelje da vas finansiraju-uzmete kredit za školovanje koji posle sami otplaćujete. Ovde je normalno da radite tokom školovanja i deca iz bogatijih porodica rade, bar za svoj dzeparac…I tako uče da ništa nije zagarantovano, da za sve treba sam da se potrudiš a ne da ti celog života ledja pokrivaju roditelji. Zato se njihova deca ranije osamostaljuju, žive sami ili sa cimerima, vršnjacima, dele stanove, račune, obaveze… Moj bivši direktor, prvi čovek kompanije za koju sam radila, ponosno bi na sastancima pričao kako je odrastao na farmi, sam finansirao fakultet, radeći, jer roditelji nisu bili u mogućnosti da pomognu. Prvi posao mu je bio na benzinskoj pumpi, pa u restoranu, pranje sudova i čišćenje stolova, bez skrivanja, ulepšavanja a i zašto bi, ništa nije ukrao, proneverio. U Americi je normalno i logično da počnete od početka i od dna, da bi posle cenili sopstveni uspeh i rad.
Pre par godina moj kolega, koji je tad imao 22 godine, pitao me (i zamolio me da se ne uvredim ako greši) da li je kod nas neki običaj da se deci kupuju skupa auta- audi, mercedes i slično (pošto ovde auta voze svi, čim napune 17, jer gradskog prevoza nema, ili ima vrlo malo), zato što, kako mi je objasnio, sva naša deca koju je poznavao u srednjoj školi voze skupa auta… Kod njih je auto potreba, ako roditelji imaju novca da ti pomognu, odlično, ako ne, kupuje se najpovoljniji i bezbedan auto za nekoga ko je tek početnik… Pitao me još kako se roditelji ne plaše da kupuju tako “jaka i brza” kola za neiskusne vozače… Rekla sam mu što sam najbolje umela, da naši ljudi vole evropska auta, da mi volimo da zaštitimo i razmazimo decu (po onoj “kad nisam imao ja-neka bar uživa moje dete”), da znam ljude kojima dete tačno kaže koji auto želi, pa se roditelji trude da i tu želju ispune… Iz kurtoazije je klimao glavom kao da razume ali iskreno mislim da me nije shvatio ali ga je bilo sramota da mi prizna .
Sa druge strane, toliko je naših ljudi ovde uspešnih, da ne biste verovali šta su ljudi svojim radom i znanjem postigli, kažem radom i znanjem jer znam kako su i sa čim došli ovde. Naravno da ima i onih, naših i Amerikanaca, koji nisu sve stekli svojim znojem ali ja o njima ne želim da pričam, prosto zato što mislim da se o njima priča i piše previše, mnogo im je prostora dato, i žao mi je, ali u mojim prčama za takve mesta nema!
Mladja generacija naših ovde je uglavnom usmerena na školu i srećna sam i ponosna kad kažem koliko je naše dece završilo dobre škole i imaju fantastične poslove a imaju 25-30 godina. Ovo je zemlja velikih mogućnosti i ko je na vreme to shvatio i prihvatio-mnogo je i napravio! Još ima divnih ljudi i divnih porodica koji su zadržali ono najvrednije i najlepše iz naše tradicije, bogatog duha i vaspitanja a opet, otvorili su se i za mogućnosti koje pruža Amerika. Lično poznajem puno mladih koji su došli ovde sa 5,6,8 godina ili se rodili ovde i sa kojima ćete se ispričati na besprekornom srpskom a na svom poslu su experti na engleskom bez akcenta, cenjeni i poštovani. Ti mladi (i stariji) ljudi su nada i vera da se može živeti uspešnim životom u dalekom svetu i u isto vreme biti čuvar onog najvrednijeg u našem narodu-i nikad ne zaboraviti ko smo i odakle dolazimo.
Nažalost, puno je i onih koji su se, negde usput, pogubili i zagubili-ali oni nisu naša tema, pogubljenih i zagubljenih svuda ima. I za njih nije kasno da se vrate na pravi put ukoliko to žele. Neka to bude zabluda koju ćemo raskrinkati u ovoj prici: “Nikad nije kasno vratiti se u školu, na pravi put, pravim ljudima i vrednostima.”
Do sledeće, malo drugačije price-Veliki, topli pozdrav!

Sandra Bošković

Iowa