Des Moines, Iowa

Dvanaest godina živim u Americi, središnji deo, u državi ravnoj kao naša Vojvodina, i ono o čemu vam želim pisati, vezano je za život ovde, neće biti slično bilo čemu što ste dosad čitali o životu naših ljudi u Americi.

Zašto sa sigurnošću to tvrdim? Prvo, svi smo mi različiti i ono što je meni lepo, nekome drugom nije i obratno, i drugo, pisaću vam o onome što sam stvarno doživela i proživela ovde-autentično, iskreno-a od istine bolje ne postoji.
Za početak, da razbijemo u paramparčad jednu od većih zabluda koja vlada kod naših ljudi, niti su svi Ameri glupi, a ni mi, Srbi nismo svi Nikole Tesle. Božija deca jesmo, to je tačno, ali ne odvaja nas Bog od svoje druge dece, jer, prosto Bog nije takav (znate onu teoriju, Srbi su božanski narod, posebni), tačno je to za nas Srbe, ali pitajte Holandjanina-sigurna sam da će izmedju Srba i Holandjana izabrati njih kao božiji narod-sasvim logično i prirodno.
Znači, jednog tereta i zablude smo se oslobodili.
Mnogo godina pre nego što sam, igrom sudbine, sledeći svoj životni put završila u Americi, jedan moj prijatelj mi je često govorio: “Sve svoje sa sobom nosiš, zapamti to”, i zapamtila sam, ne što sam htela, jer moram biti iskrena, nije mi tad baš bilo jasno šta pisac želi da kaže, ali verujte mi, toliko puta sam se na svojoj koži uverila kolika je istina i mudrost u jednoj maloj rečenici sazdana… To mi je govorio, kada bih ja, mlada i razočarana, maštala da odem negde, da započnem novi zivot, daleko od tadašnjeg okruženja, misleći da bi mi možda drugo podneblje više prijalo. Odgovor je uvek bio isti: “Sve svoje sa sobom nosiš”…

Da bi vi koji čitate imali pravu sliku o onome o čemu želim da pišem, moramo da počnemo od početka. Tako ću ja ovaj put da vam predočim “kostur priče”, da bi svaki sledeći segment bio jasniji.
Došla sam u Ameriku sa 29. srećno udata, bez igde ikog svog, ovde. Formirana ličnost, vezana jako za svoju porodicu, znanje engleskog na nivou devetomesečne bebe, ukratko, gadne godine za prilagođavanje. Ako još uzmemo u obzir da mi je Amerika bila ne baš tako draga zemlja (jednom sam, gledajuci toliko njihovih filmova, rekla svom ocu: „Ako je život tamo pola kao u ovim filmovima, oni su ludi 100%)“…
Bila sam tu…Oko mene stranci, tuđi jezik, široke ulice prepune auta, nigde ljudi…Posle sam videla da su ljudi koji hodaju u tržnom centru, vikendom u parkovima. Kada idemo da kupimo nešto obično, sladoled na primer, sedamo u auto i vozimo se bar 3-4 minuta do prodavnice, blizu je stvarno, ali moramo autom, jer nam treba pola sata peške tamo i ovamo…Hoćemo u posetu prijateljima ili oni nama, minimum 3-4 sata voznje je potrebno, onda je to planiranje, kretanje u petak posle posla, eventualno rano u subotu i sl., da bi se videli sa njima za vikend. Ovo vam pišem da bih vam dočarala pravu sliku, a kasnije ćete videti zašto je ovaj deo bitan, ova zemlja je toliko velika i prostrana da je sve daleko (našim aršinima mereno), i za sve ti treba duplo više VREMENA. I upravo je ovo najveći razlog za način života koji je toliko drugačiji od našeg, VREME…Vreme da se dodje na posao, sa posla, kod prijatelja, u kupovinu, za bilo šta treba više vremena jer je sve daleko, široko, bogato, prostrano, da –ali i daleko.
Velika je to bila promena za nekoga ko je 29. godina živeo u komšiluku gde se svi znamo, pijemo kafu zajedno, pogotovo u detinjstvu, vremena je bilo na pretek, za igranje, učenje i druzenje. I posle, kad sam radila sa divnim kolegama, uvek je bilo vremena posle posla za šetnju, kaficu i ostalo.

Nisam volela što sam ovde. Patila sam. Iz ove perspektive, sve mi je tamo, u Srbiji, delovalo još lepše i toplije i dragocenije. Osim svog muža, ništa ovde nisam volela, ljudi su mi bili hladni, parkovi previše čisti, svi su se smeškali, previše. Šta ima da mi se smeje, ni ne zna me, kada bih se izvinjavala za loš engleski-oni bi me tešili i rekli: “Zašto, vaš engleski je odličan, vi ste za mene heroj, ne znam kako bih ja učila drugi jezik da moram“ …Kada bih otišla u kupovinu, svi su bili toliko ljubazni a opet nenametljivi, da sam i to smatrala nekom teorijom zavere, mislila sam, ovi moraju da se smeju, sigurno ih snimaju i posle im prete da ako se ne smeju…neće biti dobro! NIkad mi niko od Amerikanaca ništa ružno nije rekao o Srbiji (zato naši jesu), neki doduše, nisu ni znali gde je a oni koji su znali, ništa nisu komentarisali, ni ružno ni lepo i to me nerviralo: "Imaju li oni svoje mišljenje", pitala sam se? A tek kod doktora…e tu su stvarno toliko bili ljubazni, da sam bila već sigurna da im nešto fali!
Prolazile su godine…Ja sam ambiciozna, takva mi je priroda, i moja ambicija je ovde nailazila na ruke koje su je primale u topao, prijateljski zagrljaj, bodreći je, tešeći je da ide dalje, da ona, moja ambicija to može. I mi smo, zajedno, dosta toga učinile i postigle. Bez veza i vezica, bez davanja para za posao ostvarila sam svoje snove.
Nadam se iskreno, da ono o čemu ću sad pisati, većina od vas nije doživela, jer nije prijatno. A opet, za nas koji smo to doživeli-samo mi znamo koliko je to fantastičan, oslobađajući, preporođavajući osećaj slobode i novog stadijuma života kad prođe sav bol i patnja koju početak novog života donosi. Onaj osećaj kad dotaknete dno, ustvari ne vi, nego komadići vas samih, komadići u koje ste se rastavili kao neka slagalica od 10000000 delova, jer više ne znate kud idete i zašto ste ovde i čime ste zaslužili da se baš toliko mučite i onaj ćošak iz kojeg više nema izlaza, onaj pepeo u kome ste se našli jer je sve sagorelo u želji da nešto promenite…Oh, toliko je sve besmisleno da počinjete da osećate fizički bol i umor koji vas, ne uspava, nego onesvesti…
I onda se probudite iz te nesvesti, preporođeni i da, svi delovi slagalice su tu, perfektno PRESLOŽENI, tako da sad imamo jednu novu, svežu, sasvim drugaciju sliku u koju smo se preobrazili-taj osećaj je neponovljiv, fantastičan, kao što samo novi život i radjanje može biti. Osećanje da ste pobedili samog sebe zarad nečeg boljeg za sebe i ljude koje volite je neopisiv i onaj fizički bol je sad onaj sladunjavi osećaj zadovoljstva koji vas preplavi iznova, evo i sad se smejem dok pokušavam da opišem šta mi se desilo. Kao Feniks iz pepela, ja sam poletela i počela da živim novi život i pogledala ovu zemlju drugim očima.
O životu ovde, o životu, uopšte, o divnim ljudima koje i dalje upoznajem, našim ljudima i Amerikancima, o ne tako divnim-nastavljamo sledeći put ako vas zanima.

Aleksandra Bošković

 USA