Želim da vam ispričam jednu isitnitu anegdotu koja nam može pomoći da se malo zamislimo nad sobom i svojim životom. Živimo u svetu u kome dominira materijalizam. Nemojte da mislite da sam protivnik novca i blagostanja i da zagovaram asketski život, to sigurno ne, samo je pitanje gde je granica između stvarnih potreba i nepotrebnog gomilanja stvari. Mi smo danas postali gramzivi, nikad nam dosta svih tih lepih primamljivih stvarčica koje nam se nude sa svih strana. Zbog želje za sve većom zaradom i sve više materijalnih dobara zagadili smo i skoro uništili našu lepu planetu ali i svoje sopstvene živote. Ta stalna trka čini nas umornima, frustriranima i nesrećnima. I kad kupimo to što smo toliko želeli i zbog čega smo tako naporno radili, mi nemamo vremena da uživamo u tome. A da ne govorim kako jedna želja rađa drugu, tako uz nove zavese mora novi tepih, pa fotelja... I nikad kraja, stalno smo u začaranom krugu. Trebalo bi da se zapitamo da li nas novi telefon koji se od starog razlikuje samo po pakovanju zaista čini srećnima ili je to stvar prestiža.
Materijalne stvari pružaju osećaj sigurnosti pa mnogi ljudi gomilaju novac, nekretnine isl.. kako bi se zaštitili od života. Tačno je da ne treba živeti kao cvrčak i po ceo dan samo pevati ali ne treba po ceo dan ni samo da radimo. I rad i pevanje su sastavni deo života. Ma koliko se trudili da se osiguramo, život je nepredvidiv: ratovi, krize, zemljotresi.. sve to može da nam preokrene život u samo jednom danu. Zato je prava i jedina sigurnost ona koja dolazi od Boga, više sile ili Unoverzuma kako ga neko naziva. U takvim situacijama samo on može da pomogne. Ukoliko još i mi sami imamo hrabrosti, snalažljivosti, spretnosti, znanja, veštine... sigurno je da ćemo se izvući iz svake nevolje. Zato pored kuće, kola, računa u banci.. ulažite u sebe jer to je ono što niko, nikad ne može da vam oduzme.
Činjenica je da ovakvim načinom života gubimo ono najdragocenije a to je vreme. Vreme za sebe, za porodicu, prijatelje, uživanje, lenčarenje... Potrebno je da zastanemo i da se zapitamo šta je to od materijalnih dobara što nam je zaista potrebno, što nas zaista čini srećnima a šta gomilamo pod uticajem društva, trenda, reklama...
Sever italije Sicilijance smatra lenjima i neradnima. Sicilijanci odgovaraju da će oni da kupe polovan auto ali će zato manje da rade i imaće mnogo više vremena da ga voze i da uživaju u životu. Severnjaci će da kupe nov, skup auto i da se dobro zaduže a onda će da rade dan i noć kako bi ga otplatili a auto će uglavnom da čami u garaži. Zanimljiva južnjačka filozofija, zar ne?
Čovek bi ponekad trebalo da zastane i da se zapita: “ Šta bih radio da imam još godinu dana života. Kako bih živeo i sa kim bih proveo te poslednje dane.“ Možda zvuči morbidno ali može da nas osvesti da se setimo šta je to što zaista želimo a šta mislimo da želimo pod uticajem porodice i sredine. Često se ponašamo i živimo kao da smo besmrtni pa traćimo i vreme i energiju i svoj život na gluposti. Postaviti sebi povremeno ovakvo pitanje može da bude korisno, da nas vrati sebi jer u ovom svetu je lako zalutati i izgubiti se, izgubiti dušu.
A sad evo anegdote koju sam vam obećala.
U selu u kom je moja mama rođena živeo je jedan bogat čovek. Bogat čovek na selu znači da ima dosta imanja i puno stoke. Taj čovek je imao prvog komšiju koji se zvao Pajko i koji je bio veoma siromašan. Imao je malu kuću koja je imala samo jednu prostoriju.
Ovako se taj bogati seljak jednom, poverio svom prijatelju.
„ Kad dođe zima kod mene sve puno. Puna štala stoke, tor ovaca, obor svinja... sena, slame, trapovi voća, zimnica...sve puno. Kod Pajka, sve prazno. Dođe proleće, prazno kod mene, prazno kod Pajka, živ ja, živ Pajko.“
Da ironija bude veća Pajko ga je i nadživeo.