Nauka je konačno dokazala da boravak na moru čini čuda za naše fizičko i psihičko zdravlje. Svi mi koji volimo more osećamo te blagodeti i zato mu se stalno vraćamo. Ali zašto ja lično volim more? Zato što je za mene boravak na moru pravo opuštanje i uživanje.
Nisam od onih koji se po ceo dan prže na plaži, niti ustajem u cik zore radi jutarnje šetnje i zdravog vazduha, niti se trudim da preplivam pola mora kako bih nadoknadila mesece neaktivnosti. Na moru ja ništa ne moram i to je ono što me čini srećnom. Na moru radim samo ono što želim. Ako mi se ide na plažu idem, ako ne, izležavam se u krevetu. Mogu da preskočim doručak, ručak, kupanje... Sve bez griže savesti jer za mene je more prilika da jednom godišnje radim samo ono što zaista želim. Nema gledanja u sat, stresa, nervoze, obaveza... samo uživanje i lenčarenje.

Mogu to i oni koji idu na planinu, verovatno je za njih planina ono što je meni more ali ja volim vodu. Uživam da sedim pored vode, da posmatram to nepregledno prostranstvo i osluškujem šum talasa. Možda i zbog toga što je naše telo većinom sačinjeno od vode i to sličnog sastava kao što je morska. Planina je nekako oštra, snažna, često divlja zahteva snagu i izdržljivost a moru samo treba da se prepustite.
Za mene more predstavlja beg od svakodnevice, monotonije, rutine ali više od toga jer more ima neku čarobnu moć da nas razveseli, učini srećnima, unese u naš život malo romantike, nade, išekivanja nečeg lepog, novog, uzbudljivog i neponovljivog. Eto zato volim more.