Je li ljubav umeće? Ako jeste, ona zahteva znanje i trud. Ili je ljubav ugodno osećanje koje se rađa slučajno, nešto što čoveka »obuzme« ako ima sreću? Ova mala knjiga se zasniva na prvoj pretpostavci, dok danas većina ljudi nesumnjivo veruje u drugu. Činjenica je da ljudi ne smatraju ljubav nevažnom. Oni su gladni ljubavi: iako gledaju bezbroj filmova o srećnim i nesrećnim ljubavima, iako slušaju stotine tričavih pesama o ljubavi — ipak će jedva iko pomisliti da bi išta trebalo da naučimo o ljubavi…. Pošto smo usvojili stanovište da o ljubavi nema šta da se uči, druga premisa je pretpostavka da je problem ljubavi problem objekta, a ne problem sposobnosti. Ljudi veruju da je voleti lako, ali je teško naći pravi objekt ljubavi, ili pravu osobu koja bi nas volela. Za to stanovište postoji više razloga čije poreklo moramo da tražimo u samom razvoju modernog društva. Jedan je razlog velika promena u izboru »objekta ljubavi« koja se zbila u dvadesetom veku. U viktorijansko doba, kao i u mnogim tradicionalnim kulturama, ljubav većinom nije bila spontano lično iskustvo koje je moglo dovesti do braka. Naprotiv, brak je bio ugovaran prema konvenciji — ili između porodica partnera, ili pomoću bračnog pregovarača, ili bez takvih posrednika. Brak je sklapan iz socijalnih motiva, a pretpostavljalo se da će se ljubav razviti pošto je brak već sklopljen. U posljednjih nekoliko generacija ideja romantične ljubavi je postala gotovo univerzalna na Zapadu, u Sjedinjenim Državama, mada obziri konvencionalne prirode nisu potpuno odsutni, ljudi u velikoj meri traže »romantičnu ljubav«, lični doživljaj ljubavi, koji zatim treba da dovede do braka. Ta nova ideja slobode u ljubavi morala je znatno uvećati važnost objekta nasuprot važnosti funkcije. …
To stanovište — da ništa nije lakše nego voleti — ostalo je i dalje pretežno shvatanje o ljubavi uprkos brojnim dokazima o suprotnom. Nema gotovo nijedne aktivnosti, ili poduhvata, koji, kao ljubav, započinju sa tako velikim nadama i očekivanjima, a koji se ipak tako često završavaju razočaranjem. Kad bi to bio slučaj sa bilo kojom drugom aktivnošću,ljudi bi pokušali da saznaju koji su razlozi tog neuspeha i šta bi čovek mogao da uradi da to poboljša — ili bi se naprosto odrekli svakog nastojanja. Budući da je to drugo nemoguće kad se radi o ljubavi, čini se da postoji samo jedan način da se prevlada neuspjeh u ljubavi — da se istraže razlozi neuspeha i da se nastavi sa proučavanjem smisla ljubavi. Prvi korak u tom nastojanju je spoznaja da ljubav predstavlja umeće, baš kao što je život umeće; ako želimo da saznamo kako se voli, moramo i dalje da se trudimo isto kao što to moramo da činimo kad želimo da svladamo bilo koje drugo umeće, recimo muziku, slikarstvo, drvodeljstvo, umeće medicine, ili inženjerstva...
Iz knjige Eriha Froma
"Umeće ljubavi"