Od prve objavljene priče želim da napišem jednu o njoj. Njoj sam poslala svoju prvu neobjavljenu priču-ja ovde, ona u Novom Sadu-ali bilo mi je potrebno njeno mišljenje. Čitala sam “vetar u ledja” koji mi je poslala u paketu od ljubavi, sa mašnom od podrške i sreće za nešto što je znala da mi je važno. I znala sam da je to to! Znale smo mi to obe, kad znaš nekog od svoje pete godine, i kad i sa preko četrdeset osećaš onu istu dobrotu i povezanost koju ni sedam gora ni sedam mora ne mogu izbrisati jer, svaki razgovor sa Dijanom me vraća mom iskonskom ja. Ko sam, šta sam-a znam da sam ja to isto njoj-jasna vam je moja potreba za njenim-to sit! Ako postoje osobe koje vas poznaju bolje i od vas samih i čije srce vas i posle svega vidi kao neiskvareno dete-meni je to Dijana.
Dok sam pisala o učiteljici svog sina, znala sam koja je sledeća-priča o mojoj Dijani. Sledećoj rečenici nasmejeće se od srca njena duša (moram vam staviti sliku njenog osmeha, drugačije vam tu sreću, lepotu, radost i iskrenost ne mogu dočarati, priznajem). A smejaće se kad pročita da sam od silne želje da je što bolje opišem na momenat blokirala plašeći se da šta god kažem –biće malo, jednostavno, malo.
Ali draga moja, drugarice učiteljice, da počnemo:
Ne želim ovde da pričam o srodnosti naših duša, o Gimnazijskim danima (prosvetno-kulturološki smer), gde smo naravno išle da ostvarimo životnu želju- da postanemo nastavnice, učiteljice… Neću pisati o tvojoj neukrotivoj, kratkoj kosi u stilu Madone iz 80-tih koja je i danas neukrotiva ali duga kosa jedne dame. Neću o našim dugim razgovorima gde smo jedna drugoj često dopunjavale misli…Neću da pričam ni o časovima kad smo predavale u sopstvenim odeljenjima dok su nastavnice imale sednice, ni o sudbini koja je sve to prekinula i rastavila nas…
Želim da ti se zahvalim za sve što, kao učiteljica činiš za našu decu, za zajednicu, za veru u dobre ljude-jer ti si Dijo živi dokaz za to, a iskreno, dok prelećem sećanja-manje od tebe nisam ni očekivala! I tako sam srećna što radiš ono o čemu smo maštale. Ti si drugačija jer radiš ono za šta imaš urodjeni dar-a to je zaista blagoslov. I tu rezultati ne mogu izostati. Puno je divnih učitelja, ali najbolji su retki, kao ono cveće što teško uspeva-ali kad procveta-mirisom leči kao 1000 običnih. Ti si zaista jedna od njih. Način na koji se ophodiš sa decom, kao sa sebi ravnima a opet, kako ti kažes “ispod žita”, provučes i poneku vaspitnu koja nije u planu i programu- (priča o dečaku koji je zakasnio i uleteo u učionicu zadihan i uznemiren a ti si mu blagim glasom rekla da je u redu, da se dešava i pitala si ga da nije nešto važnije zaboravio, našta je dečak izašao, pokucao, ušao i rekao: Dobro jutro, izvinjavam se što sam zakasnio) …To je neprocenjivo… Ili kad udješ u učionicu a oni svi skriveni ispod stola, čekaju da ih pronadjes-govori mi da su toliko sigurni u tebe i da osećaju dete u tebi koje se sa njima igra i kroz igru uči…A da ja nisam subjektivna i da ne preuveličavam kad kažem da roditelji pokušavaju na sve načine da dobiju mesto za svoje dete u tvom razredu, prenosim deo članka objavljenog kada si 2015. Izabrana za jednog od 16. najboljih edukatora Srbije, tebi je to možda prirodno, ali znaj da je to veliko:
“Roditelji učenika učiteljice Dijane kažu da je iskrena, objektivna, pravedna i dosledna i da je deci uzor pozitivnog i humanog ponašanja. Stvara osećaj zajedništva i pripadnosti u odeljenju, a njen osnovni cilj je izgrađivanje dobrog karaktera i zdrave ličnosti kod učenika. Postavlja visoka, ali realna očekivanja od učenika i posebno radi sa učenicima koji imaju poteškoća u učenju. Dobar je predavač, podstiče učenika na rad i ohrabruje ga. Voli i ceni rad. Povremeno časovima prisustvuju roditelji koji preuzimaju ulogu edukatora, a ponekad su to i sami učenici.“
Tvoja aktivnost u pozorištu i budjenje kreativnosti u najvecem blagu što imamo-deci-prirodan je tok posle obrazovanja. Kreativnost, usavrsavanje i učenje da je najvažnije pratiti sebe i ono za šta nas je Bog stvorio-Bolji primer od tebe deca nisu mogla imati!
Naravno da je ovo samo delić onoga što bih o tebi pisala, ali, toliko je važna uloga učitelja u životima naše dece, da me boli koliko je to zanemareno. Vrištala bih, vukla ljude za kravate i jakne da im otvorim oči, naročito kod nas, u Srbiji-da su ljudi kao ti nacionalno blago!
A hoćete li mi, dragi ljudi koji čitate ovo moje javno pismo, pismo ženi koju znam celi svoj život, i koju je, opet tvrdim, Bog stvorio da radi to što radi, hoćete li mi poverovati da je i ona prošla torturu sistema, da li zbog čuvene politike, ili malodušnika koji ne mogu podneti tudji uspeh, ili...
Da ne zalazim u detalje, Srbijo, osvesti se više i pogledaj i podrži i uzviši one koji nam vaspitavaju decu, koji u senci budala, da budala, izvinjavam se-ali to je jedina prava reč, ma koliko se trudila da budem fer, rade od jutra do mraka, u školama, u bolnicama, u njivama, u pozorištima, sportovima-osvesti se više i zahvali se ženi koja vam je dete spasila od lošeg drustva, od depresije, od sponzora, od droge, zahvali se Srbijo na onome što imaš-a imaš mnogo, i okreni pogled od budala, I one će same nestati. Jer, Dijana je puna Srbija, Dijane su kao Sunce koje je jedino u stanju oterati ove gnjide što se hrane tamom i mrakom- a glavni plen su im naša deca.

Sandra Bošković
Iowa, USA