Ne znam tačno (takve stvari samo sam Bog zna), otkuda se stvorila ta naša veza, te tanke, golim okom nevidljive niti, koje imaju neograničenu moć, moć širenja. Kad kažem neograničenu-stvarno tako mislim a da bih vam dočarala reći ću vam da te niti mogu više puta da obaviju zemaljsku kuglu i da se ne potroše i ne prekinu - pravo čudo! Ali to je samo jedno od čuda koje nas dve imamo zajedno.
Ostala je udovica sa 28 godina, troje dece, roditelje je izgubila pre nego sto se i udala… Potpuno sama…Izgubila je koga je najvise volela, patila je, molila Boga da i nju uzme, pa se stidela te svoje pomisli svaki put kad bi pogledala svoje troje dece, 8, 6, I 4 godina… Nekad sam negde pročitala da Bog svakom daje koliko može da podnese - a na njoj baš nije štedeo… A opet, možda je baš zbog svega što je prošla, postala ovakva kakva jeste…Da ne vredjam Boga i moju babu ispričavši jedan takav život u par rečenica jer bi se mnogo romana moglo napisati - reći ću vam samo da je preživela, da se sama izborila sa 3 dece. Od pomoći koju je dobila nakon dedine smrti kupila je šivaću mašinu koju čestito ni pokrenuti nije znala. Ona je sa svojom mašinom na noge podigla 3 dece. Bila je samouka krojačica, koja je posle šila i plela za novac… Sva njena deca su danas svoji ljudi, dočekala je i 8 praunučadi a raduje se još jednom koje je na putu…
Verovatno zato, kad god danas vidim neku ženu u braku ili vezi sa nekim sa kim ni kafu ne bi trebala piti i kad mi kao objašnjenje ponudi da to čini zbog dece, kako će sama, kud će i šta će- iz mojih očiju nekontrolisano sevaju varnice a sva pitanja se svode na jedno - kako je ona mogla? I obično, izvinjavam se, moje mišljenje o tim žrtvama se menja, za mene je to kukavičluk za koji nemam opravdanja…
Ona i ja se nikad nismo mazile, da se grlimo svaki čas, ljubakamo, tepamo, veličamo osećanja, da mi govori da sam u pravu i kad grešim-ne, nijedna od nas nije taj tip, ali jedan naš zagrljaj vredeo je više nego million nečijih drugih i danas je tako. Ona ne voli kukavice-ne volim ni ja…Ja sam, opet vam kažem, jako srećna po rodjenju-a njena ljubav prema meni je živi dokaz za to-sve ono što nije smela da pokaže svojoj deci (ljubav, paznju, razgovor), a nije smela jer je bila sama, bojala se ako im pokaže koliko je na njih slaba, ako ih pomazi da će skrenuti sa pravog puta. Zato sam ja bila ta, srećnica, na koju je ona izlila svu svoju ljubav, kao čaroliju, a ljubavi je bilo toliko, da je ja i danas osećam, evo sad, dok vam otvaram dušu, plakala bih od sreće, jer je ta čarolija i sad oko mene, kao neki nevidljivi štit (pogadjate, taj štit je satkan od onih niti koje sam vam pomenula na početku). Gde god bila, ta ljubav je u meni, oko mene, sve i da hocu, ja od nje pobeći ne mogu-jer je ona to seme posadila u mom srcu i od tad staalno raste…
U našoj porodici vlada mišljenje da sam ja njena mezimica pa se tu pojavi i poneki šaljivo-ljubomorni komentar,”Da, da tvoja Aleksandra”, ali, samo ona i ja znamo da to nije tako…Ja sam samo bila srećna da se rodim u momentu kad je ona, nakon 8 godina sopstvene tuge, mraka i borbe, stala na svoje noge i nekako pronašla način da nastavi dalje. Možda sam ja bila, pored njene dece, nada da života još ima -ona je žena puna ljubavi, smeha, radosti (sad tačno vidim zbunjene izraze lica onih što misle da je stroga, ali ovo je istina), a zadesila je tragedija koja je svu tu lepotu zarobila u tamnicu bez svetla, svojoj deci nije smela da je pokaže u tolikoj meri, plašila se a kao žena više nikad nije volela i nastavak znate…
Pričali su mi posle, da bi ona mene, kao bebu, stavila na sto sa posudom punom mleka i onda bi uživala gledajući me kako pljuskam rukicama i prskam se mlekom, da bi potom pila mleko iz mojih ruku i ono malo što bi nakon te šašave igre ostalo u zdelici, smejući se bez prestanka…I dan-danas je ta slika urezana u u mojoj glavi kao jedna od najlepših slika iskrene ljubavi…
Mi smo savršeno razmenjivale emocije-ja sam njoj davala nadu u život a njena ljubav je meni davala život…Mislim, da je još tad, na tom stolu isprskanim mlekom počelo kodiranje moje ličnosti. Ja sam se uz nju osećala posebno, uz nju sam bila svoja, sigurna, voljena. Njene oči su bile moje ogledalo - kad god sam tamo pogledala videla sam prelepu, inteligentnu, plemenitu devojčicu, najmiliju i najvoljeniju na svetu…Sa najlepšom dugom kosom i dubokim pogledom-ta devojčica je bila savršenstvo prirode! Naravno da to nisam bila ja, ali to jeste bila njena slika mene i ja sam tako i počela da se osećam-posebnom i predivnom. A ona je nekako znala da balansira-nije sve uvek bilo bajkovito-jeste, volela me i divila mi se-baš kao i ja njoj, ali je istovremeno budila moju svest o sopstvenoj vrednosti i koliko je bitno da se ta vrednost, to blago sačuva, nadogradi, ne uprlja i ne prokocka. Tako sam ja počela nesvesno da brusim taj mali dijamant, uz njenu pomoć. Najteže bi mi bilo da je razočaram-zato sam se uvek trudila da budem dobro dete, posle dobar čovek, da donosim ispravne odluke…I kad bih pala i kad bi taj mali dijamant pokriven uvredama, padovima, propustima, igrom sudbine završio u blatu-njen savet, molitva, vera u mene bi sve to saprala i dijamant bi zasijao u jos vecem sjaju, bas kao njena ljubav koja je davno nekad pobedila tamu i došla meni.
Mozda smo dobra kombinacija, sličan se sličnom raduje, činjenica je da se razumemo pogledom, činjenica je da mi njeno prisustvo, njen glas prija, činjenica je da nikad niko verovao u mene nije kao ona, a ja mislim da joj dugujem sve. I ko sam i šta sam i kakva sam-mislim da je dosta dobrog u meni došlo od nje…Ona ne voli reč-dugujem, pogotovo ideju da ja njoj nešto dugujem i sad, kad imam svoju decu, razumem je i trudim se da svojoj deci darujem ljubav svaki dan ali da znaju granice. Kad im pričam priče za laku noc-trudim se da podesim glas na onu umirujuću frekvenciju koju je njen glas imao dok je kroz bajke meni govorio šta je dobro a šta ne, kako ne valja lagati i mrzeti i ako nemas nešto pametno reći-bolje je ćutati (to bas nije uspela lekcija ☺)…I kako treba imati svoje mišljenje, biti “karakter”, biti pošten…
Kao što svi znamo, ljubav je veća kada se deli, tako i ona, moja baba i danas širi i daje ljubav nama, svojoj deci, unucima, praunucima-ja sam samo bila srećna, da taj prvi, najjači talas pogodi bas mene. A kad bi se ljubav mogla izmeriti u nekim mernim jedinicama - svi smo mi dobili isto od nje, koliko je kad kome trebalo- a mi, njena deca, unuci, praunuci-to najbolje znamo i osećamo!
Mislim da svako u životu treba imati nekoga na koga se može i želi ugledati, to je jako bitno-u poslu u životu, uopste morate se otvoriti za učenje ako želite napredovati, ako želite dobro vaspitati decu, ako želite dobar odnos sa samim sobom, sa prijateljima, porodicom-a za te, najvaznije životne procese - mentor, učitelj, nazovite ga kako hoćete, neko kome uvek možete verovati-je neophodan, ja sam imala sreću da imam nju, moju babu Maru (i još par dragocenih ljudi u svom životu) i hvala Bogu i danas se ispričamo i smejemo zajedno-iznenadili bi se koliko su savremena, britka i jasna njena razmišljanja i stavovi- a napunila je 80!
Skoro sam joj rekla: “Baba, ako ja doživim da moja deca i unuci o meni misle pola kao ja o tebi- moja životna misija će biti ispunjena!” To zaista i mislim i tome težim…I mnogo je volim…